2001 - 2011            2012            2013            2014            2015            2016            2017
ARHIVA DEŠAVANJA I IZLOŽBI U GALERIJI REMONT
2018
DOSIJE: Nečovek
Boris Burić

Početak iscrpnog i svakodnevnog rada na monografiji obeležilo je i kreativno druženje dvojca Racković – Burić. Sastali su se prvi put u Remontu i od tada se susreću redovno, skoro svakodnevno. U Remontu su se  vodili maratonski razgovori, ispovedanja, preslišavanja, praćenja. Sazrevaju ideje, sazrevaju ljudi.
Izložbom „DOSIJE: Nečovek“ fotograf Boris Burić daje svoje viđenje fenomena, neuhvatljivog i većini nejasnog čoveka ovog grada koji svojim življenjem uporno nešto govori i na nešto ukazuje.

*********************
Burić i Racković, dve vizije, dva različita filma, dva različita puta i tačka ukrštanja na istom polju. Inat. U inat umetnosti.

Boris Burić, autor izložbe „DOSIJE: Nečovek“

***********************
DOSIJE: Nečovek
Senzacionalno, silovatelj leševa. Otkrivamo!!! Horor ili magija?

Nikada se ne može reći: nema ništa da se vidi, nema ničega više da se vidi. Da bi se videlo nešto novo, treba znati videti, uprkos svemu. Uprkos uništenju i brisanju svega. Treba imati rendgenski pogled poput superheroja. I uz pomoć takvog ispitivanja – stvari počinju nas da gledaju iz svojih prostora u negativu i svojih Nevremena. Gde ne vladaju ni godine ni dani nego samo promene stanja i, gde se i kosti uvlače u užas.
Boraviti tamo gde svako izgubljeno telo počinje da traži onog koga je izgubilo. Dovoljno dugotrajno da traganje bude uzaludno. Dovoljno kratkotrajno da svaki beg postane nemoguć. Sve se, stoga, zamrzava na snimku života tokom smrti. To je možda kraj forenzičke estetike. Nekoliko sekundi i sve će se ponovo preokrenuti. Posledice te infracrvene svetlosti za oko koje traži. Posledice za oko koje se, prestavši da traži, zakiva za tlo ili se diže prema udaljenoj spomen kosturnici gde nema više nikoga.

I dovedoše ga na mesto Golgotu, koje će reći: Kosturnica.
Jevanđelje po Marku, 15:22

Nenad Johnny Racković

Rođen je 1981. godine, živi i radi u Beogradu. Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija završava 2005. godine. Pored ličnih projekata, sarađivao je sa raznim umetnicima (Fokus Grupa, Ivana Ivković, Lidija Delić, Svetlana Radenković, Ana Margarida Menazes, Fayen d'Evie & Katie West..) i galerijama (Remont, Muzej Savremene Umetnosti Beograda, U10, Ostavinska galerija, Kulturni Centar Beograda, Dom omladine Beograda...).

U januaru 2016. učestvuje u rezidencionalnom boravku „Multimadeira” u Portugalu gde je u saradnji sa umetnicom Anom Margaridom Menezes radio na projektu „Hidden” koji je u februaru 2016 god. bio predstavljen u Funchalu i Caniçalu (Madeira).
#RIP
Nadežde Kirćanski


Izložba mlade autorke Nadežde Kirćanski bavi se fenomenom transgresije forme memorijala iz fizičke u virtuelnu sferu. Opus #RIP nastao je u procesu Nadeždinog dvogodišnjeg umetničkog istraživanja memorijala i post-mortem rituala i sastoji se iz ambijentalno organizovane instalacije, reljefnih formi i crteža. Izložba je nazvana  po centralnoj instalaciji koja je i noseći rad cele galerijske postavke i koja je već delimično predstavljena na njenoj master izložbi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu tokom 2017. godine. 

Savremena, globalna, formalna i kontekstualna promena  nastala ekstenzijom fizičkog u virtuelni prostor ponovo otvara temu sadržaja, funkcije i suštine memorabilija. Načelna svrha posthumnih običaja je poslednji oproštaj sa preminulim, a, čini se, da oni u svojoj formalnosti generišu određenu distancu u odnosu na događaj i samog pokojnika. Ta distanca je čitljiva i u samom memorijalu koji ostaje iza jedne osobe. Koja forma memorijala se može uvažiti kao adekvatna, odnosno kao ona koja objektivno reprezentuje pokojnika? U procesu oproštaja se iskustvo odnosa sa preminulom osobom i samo njegovo (ne)postojanje apstrahuje: smrt je nemisliva iz pozicije živih. 

Nadežda Kirćanski (1992) rođena je u Zrenjaninu. Završila je osnovne i master akademske studije na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2017. godine. Trenutno na prvoj godini doktorskih studija na istom fakultetu. Izlagala na preko 20 grupnih izložbi i jednoj samostalnoj. Dobitnica nagrade „Sreten Stojanović, profesor ALU“ za dostignuća u skulpturi 2017. godine. Živi u Beogradu.


SKUPLJAČI VREMENA
Nevena Popović

    
Doktorski umetnički projekat pod nazivom "Skupljači vremena" koji u svompodnaslovu ukazuje na likovne discipline (skulpture i asamblažne kompozicije)predstavlja multidisciplinarni rad koji se bavi fenomenom vremena, časovnika kaotehničkog instrumenta tog fenomena, ideologijom tehnike kao i odnosom koji seuspostvalja između vremena, prostora i društvenog bića. Istraživanje lokalnekulturne baštine (tehničkog nasleđa sa fokusom na onaj segment koji se ticaoproizvodnje satova za tornjeve i javne objekte) poslužio mi je kao inspiracija zaumetničku interpretaciju artefakata iz prošlosti. Baveći se aspektima vremena, ja sam se sve vreme doticala prostora ina taj način pokušavala da prikažem njihov odnos uzajamnosti. Svedoci smo intenzivnogmenjanja i preoblikovanja prostora, čijim brisanjem nestaju i svi oni vremenskislojevi koji su ga formirali. Ova pojava je za mene posebno intrigantna imajući uvidu okolnosti kada je današnje društvo umrtvljeno tihim strahom koji isključujemogućnost otpora. Tada, kao mogući jezik rasvetljavanja stvarnosti i kao pokušajotpora ostaje jezik umetnosti.

Nevena Popović


* svaki dan tokom trajanja izložbe autorka Nevena Popović će biti u galeriji u periodu od 12 do 19h.

Nevena Popović (1976, Beograd)
Osnovne i magistarske studije vajarstva završila je naFakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bila je gost student na Akademijilikovnih umetnosti u Beču i na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Kao član Udruženja likovnih umetnika Srbije (2005) imala je status samostalnog umetnika sve do 2012. godine. Zaposlena je na Vajarskom odseku Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini u zvanju asistenta od oktobra 2012. godine.Jedan je od autora i realizatora obrazovno umetničkog programa: "Divlji jug - kulise svakodnevnog života" u kome su učestvovali studenti Fakulteta umetnosti. Član je međunarodne organizacije Sculpture-network od 2014. godine i kao član organizovala je dve kolektivne izložbe povodom Međunarodnog dana savremene skulpture 2016. i 2017. godine. Učestvovala je kao jedan od 9 nastavnika u međunarodnom projektu Sculpture-networka "Nastavnici u praksi: Misao je na tanjiru" i bila organizator prezentacije projekta u Domu kulture Studentski grad, 2014. godine. Autor je brojnih umetničko obrazovnih programa za decu i mlade za koje je dobila nekoliko nagrada. Član je projektnog tima i uređivač sajta www.studioloflu.rs koji je deo projekta Digitalizacija umetničkog nasleđa Fakulteta likovnih umetnosti u Brogradu – Kabinet Čuda FLU. Učestvovala je na brojnim izložbama, umetničkim događajima, likovnim kolonijama i radionicama u Srbiji (Beograd, Orlovat, Gračanica, Kragujevac, Bor, Smederevo, Sombor, Sićevo, Opovo, Sopoćani...) i inostranstvu (Rumunija, Turska, Austrija, Španija, Danska, Švedska, Italija, Nemačka, Francusaka, Grčka, SAD, Makedonija, BiH). Osmislila je i realizovala međunarodnu izložbu Soft Sculpture – Hard Thoughts u Galeriji SULUJ, 2017. Odabrane samostalne izložbe: Srećnom čoveku sat ne otkucava, Likovna galerija KCB, 2015; Na povratnom putu, Galerija savremene umetnosti Pančevo, 2009; Ne postoji svet, samo ostrva.., Prodajna galerija „Beograd“, 2008; Uslojavanje, Galerija Zvono, 2007; Ring, Galerija SULUJ, 2002. Njeni radovi se nalaze u kolekciji Muzeja grada Beograda, u kolekciji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, u Telenor kolekciji savremene srpske umetnosti,kao i u kolekcijama kulturnih centara i privatnih institucija.




PROSTORI SVAKODNEVICE

Doktorski umetnički projekat SKUPLJAČI VREMENA - skulpture i asamblažne kompozicije Nevene Popović, rezultat je dugogodišnjeg skulptorskog istraživanja tokom kojeg je umetnica veoma uspešno definisala prostor umetničkog delovanja u odnosu na protok ili prolaznost vremena kao fenomena kao i specifičnih društvenih i tehnoloških okolnosti tokom dvadesetog veka u kojima se razvijala filozofska i umetnička misao, a na čijim temeljima se gradi i shvata današnji istorijski trenutak koji usmerava i savremenu umetničku produkciju.
Umetnost Nevene Popović se u tim okvirima može sagledati kao osvešćeni gest kojim umetnica postavlja orjentire sopstvenog postojanja, kao elementarnog dokaza stvarnosti i sveta o kome ona kroz svoju umetnost svedoči. Doktorski umetnički projekat otkriva i definiše umetničku strategiju svojevrsnog intimističkog delovanja pojedinca koji iako svestan širokih pronstranstava istorijskih narativa bira prostore svakodnevice, uobičajnosti i rutine kao  zaštićenih mesta ljudske humanosti. Treba napomenuti da ovo nije oportunistički stav već svesno odabrani način delovanja koji  svoje ciljeve vidi u dugoročnom menjanju pojedinaca i društva. 
Možemo reći da je doktorski umetnički projekat Nevene Popović napravio značajan pomak u shvatanju prolaznosti kao neminovnosti u čijoj senci nastaje umetnost kao i svaka druga ljudska delatnost. Ovo osvetljavanje konteksta vremena i prolaznosti kao i njegovo shvatanje pomaže u tumačenju mnogih umetničkih radova i pokreta. Sa utvrđenim moralnim i filozofskim stavovima u odnosu na mišljenje o društvenoj kontroli vremena kao elementa kontrole pojedinca,  Nevena Popović je sagradila  svet svojih umetničkih predstava koje stavljaju čoveka kao celovito biće u centar njenog interesovanja. U Neveninim radovima se vidi da se u emocijama i doživljajima  pojedinca prelama  čitava stvarnost, što egzistenciju tog pojedinca  obznanjuje kao vrednost prve kategorije.

Radoš Antonijević, vanredni profesor FLU

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

Tekst saopštenja Inicijative Ne davimo Beograd pisanog povodom ispada Nenada Rackovića na žurci održanoj u izbornoj noći tokom dočeka rezultata u kulturnom centru Imago CUK, napisan je tendenciozno, bez tačnih informacija šta se zapravo desilo, a seksualno uznemiravanje nazvano je seksualnim napastvovanjem. Takođe, prećutana je činjenica da se ispad desio na javnom mestu, na bini na kojoj su mnogi plesali, pevali, odnosno, bilo je dosta svedoka. Ton i nivo pismenosti kojim je saopštenje napisano je stilski, kao i insinuacijama, veoma sličan objavama Informera, Kurira, Pinka i njima sličnim medijima. Stoga nije ni čudno što je izazvao pravu buru reakcija na društvenim mrežama, a komentari svojom agresivnošću, imputiranjem teškog krivičnog dela, govorom mržnje, dostojni su komentatora navedenih medija. 

Svakako se pridružujemo osudi svakog seksualnog uznemiravanja, pogotovo napastvovanja i smatramo da nasilnik mora da bude odgovarajuće sankcionisan. Postoje određene društvene norme koje podrazumevaju obavezu osude ničim izazvanog javnog ponižavanje i ličnog ugrožavanja pojedinaca. Racković jeste egzibicionista, zarad egocentričnosti, ljubomore, privlačenja pažnje, često pravi ozbiljne izgrede koji su mu previše puta bili tolerisani ali ugrožavanje i ponižavanje drugih ne mogu se pravdati nikakvim umetničkim činom i za takvo ponašanje treba da bude sankcionisan. Međutim, posledice ovog saopštenja nisu poziv na prezir već poziv na linč. Javna osuda je jedno, a poziv na linč drugo i to članovi Inicijative jako dobro znaju. Stoga i zbunjuju teške neargumentovane optužbe u tekstu saopštenja, kao i ostrašćenost i agresija u komentarima podržavalaca NDBGD, što je u suprotnosti su sa vrednostima i stavovima koje javno zastupa Inicijativa.

Takođe brine i činjenica da je veliki broj komentara usmeren na negiranje samog umetničkog dela i diskreditovanje Rackovića kao umetnika, čime se implicitno dovodi u pitanje i sloboda izražavanja, pa se čak objavljuju i pozivi na "obavezu kulture i umetnosti da blokiraju ličnost i delo".

Posledice, ovog, želimo da verujemo, gafa, su veoma ozbiljne i već rezultiraju i ličnim uvredama koje preko društvenih mreža dobijaju članovi Remont NUA, izdavača monografije Nenad Džoni Racković.

Ovakav javni istup unosi konfuziju među akterima savremene umetničke scene i kulture koji u velikom broju podržavaju Inicijativu i može da izazove različite unutarnje sukobe i podele na tek uspostavljenoj društvenoj platformi baziranoj na zajedništvu, toleranciji različitosti, a pre svega poverenju i veri u mogućnost pozitivne promene.

Remont – nezavisna umetnička asocijacija

Beograd, 7. mart 2018. god
ZOVU NAS LJUDI / THEY CALL US PEOPLE
Andrej Bunuševac

“Zovu nas ljudi” je izložba sa duboko humanom tematikom. Ako je suočavanje sa dubljim sadržajima ljudske psihe društveni bauk onda je u slučaju Andrejeve umetnosti u pitanju nad-realizam, ako je priznavanje slabosti slabost onda je umetnik slab, ako je potreba za rasklapanjem doktrinarnih šema poremećaj onda su umetnik i njegov rad poremećeni, ako su sinapse koje spajaju ljudske potreba i ljudske stavove i radnje zatrovane onda one ne rade i tu je potreban otvoren i slobodan pristup. Tako bi mogla da se opiše metodologija koju Bunuševac koristi u svom radu. On je dosledan i predan “vizijama” koje stvara ali istovremeno i slobodan u eksperimentu prezentacije. Iste predstave “provlači” kroz različite medije – crtež, slika, fotografija, grafika, digitalni crtež, video, gif… Uključuje tehnologije sa kojima se kroz svakodnevnu upotrebu saživljavamo kao što je mobilni telefon pomoću kojeg beleži i edituje, koristi dostupne aplikacije i efekte da bi priključio i te slike u plutajuće prostore zavodljive percepcije. 

RAZGOVOR SA ANDREJEM BUNUŠEVCEM


REMONT: U galeriji Remont izlažeš crteže i slike pod zajedničkim nazivom “Zovu nas ljudi”. Obrazloži nam malo tu temu. Deluje kao da te generalno u celokupnom tvom radu intrigiraju kvaliteti ljudske prirode. 

AB: Uzeću kao ekstremni primer a uglavnom svima iz ličnog iskustva poznat - ubistva buba švabe u kupatilu ili kuhinji: "Dok nogom jurite buba-švabu, ona grčevito beži izbezumljena od straha za sospstveni život, ali preduhitrena udarcem vašeg stopala biva ubijena na mestu, ili fatalno osakaćena kako bi kasnije umrla u mukama. I nas juri sigurna smrt da nas zgazi i ubije kako bi umrli uglavnom u strašnim mukama, jer smrt retko biva laka i brza a što najbolje znaju lekari i medicinsko osoblje. Ali gde je taj gorostas visok hiljadu metara u visinu i stotinu hiljada puta teži od mene, njegovo stopalo koje grmi naokolo izazivajući zemljotrese kako bi me finalno zgnječilo... Nema ga, ne postoji, ili mogu reći on je ja, ili on to ste vi, ali kako mu je ime? Vrlo je bitno kako se zove taj strašni ubica i ko je to, ja bih rekao verovatno niko! Buba-švabe svakako imaju termin, kao jeleni, svinje i svi ostali. Životinje imaju neki termin za ljude po vrstama, nešto što upućuje na smrtnu opasnost. Ljudi dolaze, da poseku šume, da sve što raste zapale i sve što gmiže pobiju, da bi sebi stvorili prostor za život. Možda bi najpribližnija slika tog stopala, što se nas samih tiče bilo naše ratovanje, rat. O čemu se radi, sve je vrlo čudno i tajnovito a istovremeno banalno glupo i prosto. Pravi istraživač zna koliko je nemoćan pred iskustvom života, samim tim ga ceni i poštuje, takav stav je premisa za bavljenje bilo kojom umetnošću i naukom, življenjem samim u kranjoj liniji. Mislim da će rat biti zaustavljen budućom demokratijom. Ja sam lično optimista.

REMONT: U kojoj meri si kritičan i prema čemu? Da li smatraš da umetnost mora u nekoj meri da sadrži element kritike ili komentar na pojave?

AB: Ako mogu biti samo-kritičan, a mogu, znači da u samom ljudskom društvu u kojem živim i iz koga sam postao, postoji samo-kritičnost, što je nešto fantastično dobro. Mislim da kvalitetna umetnost kao i nauka i koja god delatnost, ne mora da sadrži nikakvu kritičnost i komentar, ovakvu ili onakvu. Bitno je da sam svestan sebe samog i svog okruženja i same enormne sile egzistencije, što svesniji to odgovorniji prema svom bavljenju, taj proces je doživotni poziv i zahteva trud. I kao što se ljudi ogromnom snagom zaljubljuju jedni u druge. Slično tome ljudi poniru u svoj rad, i taj proces nema granica osim smrti ili na primer demencije ili kakve bolesti i nesreće. Tako da se veoma radujem svom poslu, i moram reći da imam veliku sreću i privilegiju da se njime bavim, nadam se da će posao potrajati.  Snagu života treba iskoristiti, time doprinosimo svom progresu a samim tim i društvu u kome živimo. Ljudska sloboda je potencijalno apsolutna, tako da ni na šta ne možemo biti primorani. Od slobode je veliki strah medju nama, što je velika tema i mozgolomije kojoj misli baš i nisam vičan. Ali zato ima drugih medju nama! Na primer filozofa i književnika, pesnika i naučnika, ljudi od teorije i konstruktora mašina. Od njih učimo, prosto je fantastično!

REMONT: Da li su nadrealne predstave zaista nadrealne? Da li bi prizore koje stvaraš mogao da nazoveš vizijama? 
Šta su vizije? Kako ti zvuči da tvoju umetnost nazovemo nadrealizam ili npr. vizionarska umetnost?

AB: Mi smo vrlo kompleksna bića, sa ekstremno visokim i slabo odgonetnutnim stepenom medjusobne komunikativnosti. Iz jednog čoveka prelivaju se reči, slike i emocije u druge i od njih nazad u jednog, to je beskrajni tok, u svom totalitetu nezamisliv pojedincu. Što se delatnosti na planeti tiče često smo nesposobni da opišemo i strano nam je čime se bavi radnik u rudniku ili atomski fizičar, ili čime se bave slonovi a čime mravi. Ni sami baš nismo sigurni čime se bavimo ali definitvno postojimo, stvari i dogadjaji nastaju i nestaju. Ako nešto nastaje iz nečega svakako nije ne-realno ili nad-realno. Sve što stvara vizuelni umetnik stvara svojim telom sa prostim materijalima i alatima. Zanatski gledano, u samom radu nema neke veće razlike od kad postojimo . "Posao" je veoma blizak sviranju i pevanju, bavljenju plesom i borbenom veštinom, vrlo je nalik seksu, tako da u principu svi imamo iskustvo bavljenja vizuelnim umetnostima. Iz svega navedenog sam imao dovoljno iskustva da znam o čemu govorim, tako da mislim da je procena iako subjektivna validna. Bavim se onim što mi je dostupno umom i telom, istražujem. Delo je za druge pa nek oni sude o čemu se radi, takva je kultura. Svakako mi je veoma drago kada ljudi cene moj rad.

REMONT: Da li je umetnost u tvom slučaju potreba, pasija, ventil, komunikacija, profesija?

AB: Smatram da je hermetična ne komunikativna umetnost nalik preozbiljnom i uštogljenom čoveku monotonog izraza i ponašanja, aseksualna i dosadna (sadistička) pojava. U širem (društvenom) kontesktu kontekstu tiranija. Nisam protiv ozbiljnosti, naprotiv! Umetnost je u mom slučaju pre svega profesija, prema kojoj želim da budem odgovoran u što većoj meri... Nadam se da mi godine donose mudrost dobar seks i ljubav a ne neurotični, retardirajući povratak u dečaštvo ili npr. rak mozga. 

REMONT: U tvom radu primetne su dve tendencije – tendencija ka tehničkom-zanatskom savršenstvu i ka direktnom oslobađanju i hvatanju unutrašnjih sadržaja. Kako postižeš oboje - kako bi opisao svoj proces rada? Šta je prioritet?

AB: Nemam doživljaj nekog naprezanja dok radim, poslednje tri godine se polako opuštam i biva mi sve i lakše i zanimljivije u radu. Smatram da ako se neko u likovnoj umetnosti (na primer) bavi samo crtanjem, može postići neverovatne, trenutno ne pojmljive rezultate. Potreban je i tako ga nazovimo poetski talenat vezan za kompoziciju kako kažemo likovnih elemenata. Likovna umetnost je arhetipalna vrsta ljudskog bavljenja, to se često previdja. Posao je strašno zahtevan a materijalno isplativ samo ako imate sreće i pod uslovom da ste vrhunski umetnik. I jedno i drugo želim i sebi i kolegama koje cenim. Društvo zna da bude kritično prema umetnicima jer su navodno sujetniji od drugih ljudi. Naravno ima tu svakakvih umišljenih veličina, ali glupo bi bilo reći da je u drugim branšama bolje ili gore. Zavaravati se da smo slobodni od sujete i nalik nekim herojima bilo bi smešno... Dobar umetnik se bori za slobodu u okviru onoga na čemu radi, to isto rade ljudi na polju nauke, politike, partnerskih odnosa, oko podizanja dece itd itd. Da nije tako svet bi odavno izgoreo u plamenu apatije. Smatram da ako kao vrsta ne izvršimo kolektivno samoubistvo termo nuklearnim oružijem, progres u demokratiju višeg i plemenitijeg (humanijeg) tipa je prosto nezaustavljiv. U umetnostima je potreban optimizam i vera u život, a ne retardacija u srednjevekovlje sa savremenom tehnologijom. Države i velike imperije treba jedni druge da pomažu i da se vole a ne da se mrze i ratuju da bi likovale manjine bogataša iz redova gradjanstva. Feminizam da napreduje kao najveća tekovina demokratije, kako bi oslobodio i žene i muškarce i decu i životnje. Fašizam u kom god mračnom obliku nikad više da se ne ponovi. Ljudi jedni drugima da služe a ne novcu i staračkom dečaštvu u svojoj ludačkoj pohlepi. Takvo kretanje u drustvu bih voleo kao uslove za rad. Tradicionalnim pristupom u radu a kad koristim mašine i njihove medijume, upravo hoću da skrenem pažnju ne na opasnost od samih mašina, nego kako im pristupamo, sa kojim stepenom razumevanja i odgovornosti. Ja sam se rodio u svetu moderne, nisam ja stvorio ni sebe ni umetnost ni savremeno društvo, ali znam da postojim vrlo intenzivno. Ući u rad svom snagom je nešto jako dobro i nadam se da se to vidi u radovima. 

Mangelos iskustvo: Jelena Mijić
Četvrtak, 22.3. 2018. od 18h

Umetnica Jelena Mijić je boravila u Residency Unlimited (RU) u Njujorku, u periodu oktobar -novembar 2017. godine kao dobitnica Nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos”. Na predstojećoj prezentaciji Jelena će govoriti o svojim iskustvima učešća na konkursu za nagradu “Mangelos”, koncepciji rezidencijalnog programa RU i načinima na koji njihov profesionalni tim radi sa gostujućim umetnicima. Publika će takođe imati priliku da čuje i Jelenine utiske o izložbama, galerijama, muzejima, nezavisnim prostorima koje je posetila i šta su joj tim povodom bile konkretne inspiracije za nove radove koje će predstaviti na ovogodišnjem Oktobarskom salonu i na samostalnoj izložbi u galeriji Remont. 

Jelena Mijić (1989, Novi Sad) živi i radi u Beogradu. Završila je studije slikarstva na Faklultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je foto kolektiva Belgrade Raw i jedan od organizatora umetničkog rezidencijalnog programa MultiMadeira koji se dešava na portugalskom ostrvu Madeira. Najviše je interesuju nasumičnosti, neodređenost, participativnosti i haos u oblasti umetnosti. Bavljenje ovim temama povlači sa sobom i druga značajna pitanja, ona o autorstvu, imperativu originalnosti, genijalnosti i autoritetu umetnikove ličnosti, institucionalizaciji umetnosti i preispituje opšteprihvaćene postulate na kojima se zasniva umetničko delo.
http://cargocollective.com/jela

Nagrada "Dimitrije Bašičević Mangelos" je namenjena vizuelnim umetnicima i umetnicama do trideset pete godine i dodeljuje se za osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad, koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje i realizaciju, ostvarene u kontinuitetu. U saradnji sa Residency Unlimited (Njujork) i uz podršku Trust for Mutual Understanding (Njujork), Nagrada "Dimitrije Bašičević Mangelos" se organizuje i dodeljuje godišnje, pojedincu ili pojedinki, u vidu studijskog rezidencijalnog boravka u Njujorku, u trajanju od 8 nedelja.

Više oo nagradi: www.mangelosnagrada.org.rs/
Post - arhiva savremene umetnosti
Kustoskinja i autorka koncepta : Sonja Jankov


 
Izložba predstavlja nezavisnu kolekciju razglednica štampanih od strane centara za savremenu vizuelnu umetnost, pretežno u Novom Sadu, ali i u gradovima u koje je kustoskinja putovala. Kao takva, izložba je fokusirana na grafički dizajn, ali i na savremenu umetnost i njen kulturološki kontekst. Razglednice ne uživaju isti status kao plakati kada je reč o primenjenom dizajnu, iako su i one često u potpunosti dizajnirane i imaju istu promotivnu svrhu. Izložba ne pretenduje da prikaže sve centre za savremenu umetnost, nego one koji su aktivno koristili formu razglednice. Javno izložena umetnička dela bila su reprodukovana u formu razglednica koje su potom služile privatnoj ili poslovnoj komunikaciji, ili bile prikupljane pri posetama izložbama i sada ponovo javno izložene. Izložba je u isto vreme i dokumentacija PR prakse određenih izložbenih centara za savremenu umetnost, pogotovo onih koji više ne postoje. 
 
Za potrebe izložbe je odabrano oko 300 razglednica, koje predstavljaju oko 350 umetnika, uključujući detalje o događajima za koje su bile korišćene i imenima dizajnera razglednica. Neke od njih su imale ulogu pozivnica, neke kataloga izložbe. Većina izloženih primeraka je štampana u periodu od 2003. do 2015. godine. 
Među centrima koji su ih štampali spadaju Galerija „Tableau” (direktor: Željka Jović), Led Art, Galerija Šok zadruge, Savez Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, SŠ za dizajn “Bogdan Šuput”, filmski festival “Slobodna zona”, Centar za novomedijsku umetnost ArtWro u Vroclavu. 
 
Sa kustoskinjom će moći da se razgovara o izložbi na dan otvaranja i poslednjeg dana izloložbe.




........................
 
Sonja Jankov (1985, Novi Sad) je nezavisni kustos (državni ispit iz 2015). Studirala je na Filozofskom fakultetu, usavršavala se u Centru za teoriju kulture i kritiku (Prag, Karlov univerzitet) i stekla zvanje master kulturologa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Radila je i volontirala u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2012-2015), kao urednik likovnog programa pri Zavodu za kulturu Vojvodine (2014) i kao saradnik brojnih časopisa za kulturu. Autor je kustoskog projekta GIF: Visual Practice as Critique i nekoliko tekstova za monografije i izložbene kataloge (umetnici: Igor Antić, MP-art, Goran Despotovski, projekat Razlike, Nina Komel, DiStruktura, Korina Gubik, Mladen Vračarić, Srđan Đurić, Sonja Bajić, Vuk Vučković), kao i eseja i prikaza stručnih publikacija.
Kontakt: jankovsonja@gmail.com
TO SE KAŽE PRVO!
Katarina Popović

Otvaranje izložbe u ponedeljak 2. april u 19h

To se kaže prvo! nudi konačni javni i umetnički progovor o stanju istovremene zaraženosti i zaraznosti.
Boravi u jednoj, dodeljenoj, označujućoj i preplavljujućoj dimenziji, u pozitivnom HCV statusu, u “ne-ugroženom” životu, u nedodirljivosti, u nezaštićenosti.

To se kaže prvo! otkriva brutalne i konzervativne matrice proizvodnje i reprodukcije javnog diskursa. Napuštenost i prepuštenost postepeno nestajućoj socijalnoj državi, zdravstvenoj zaštiti, medicinskim radnicima. 

To se kaže prvo! ukazuje na društveni kontekst u kojem pozicija samostalnog umetnika, prekarnog kulturnog radnika, ne obezbeđuje egzistenciju koja omogućava samofinansirano lečenje, ali u isto vreme stvara mrežu socijalne podrške koja ipak uspeva da pronađe sopstvene putanje ka izlečenju. 

To se kaže prvo! prolazi kroz svakodnevicu bolesti i lečenja. Fragilnu i izuzetno nestabilnu samodisciplinu naizmeničnog potiskivanja i suočavanja, zaboravljanja i podnošenja, zanemarivanja i usredsređene pažnje. Stalnu smenu gutanja i prkosa, bespomoćnosti i osnaživanja.

To se kaže prvo! je pobuna protiv ćutanja i odbacivanja. Lična dužnost prema svima koji se još uvek nalaze ili će se tek naći u poziciji stigmatizovanog bolesnika.



Autorka: Katarina Popović
Producentkinja: Ksenija Đurović
Dizajner zvuka: Nikola Pavlović
Izložba delom realizovana u Praksi makerspace-u uz svesrdnu pomoć Karkatag kolektiva
Podrška: Stanica Servis za savremeni ples

Hvala: Zoe Gudović i Rekonstrukciji Ženski fond, Jovana Rakić i svim prijateljima i saradnicima na dugogodišnjoj podršci i velikodušnoj pomoći.


    Prateći program izložbe obuhvata radio emisiju Ženergija 5. aprila (18-20h) kao i dane u kojima će autorka biti prisutna u galeriji i dostupna za razgovor i lično vodjenje što će biti posebno najavljeno. 

Katarina Popović (1974, Beograd) radi u polju vizuelnih i izvođačkih umetnosti, i grafičkog dizajna u kulturi i aktivizmu. Od 2003 član ULUS-a, sekcije za proširene medije.
Njena multidisciplinarna praksa obuhvata: reinterpretaciju, preispitivanje i proširenje osnovne sintakse štampanih medija, procesni dizajn, interdisciplinarne projekte (Tiraž: 1-6; Ludačke košulje 1&2) i kolektivno autorstvo (Antižargon, Poligon)…
Radila je kao grafički dizajner za izdavače kao što su LOM, Vujičić kolekcija, Plato, Beograd; Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Univerzitet u Beogradu; BITEF Teatar i mnoge druge. Bila je član uredničkog kolektiva Teorije koja Hoda – platforme za savremenu umetnost i teoriju (2012-2017) i grafički dizajner TKH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti (2007-2017). Predstavljala je svoj rad na izložbama (Grifon, Kooperacija ne korporacija, ITS-Z1; Nestajanje javnog prostora, Salon MUB; Press to Exit, Skopje, Through Red, SULUJ, Belgrade) i na festivalima (Co-festival, Ljubljana; Performa, Maribor; Kondenz, Off-frame, Beograd…). Sarađuje i učestvuje u istraživanjima i radnim procesima sa mnogim umetnicima i inicijativama na različitim umetničkim, aktivističkim i izvođačkim projektima (Bojan Đorđev, Siniša Ilić, Tomi Janežić, Nicoline Van Harskarp, Nomad Dance Academy, Per.Art, Stanica servis za savremeni ples, Rekonstrukcija – Ženski fond, Stealth…). 

Kontakt: pismo.za.kat@gmail.com

Radionice dubinskog crtža sa Goranom Stojčetovićem

Šira primena crteža kao sredstva mentalne higijene. 
Crtež kao reflektivna mapa duševno-duhovnih stanja i procesa i samo crtanje kao fokusiranje misaonog toka.

Talenat za crtanje nije potreban!

Goran Stojčetović je umetnik koji je posvetio svoj rad istraživanju i shvatanju psihološkog aspekta umetničkog stvaralaštva. Kroz ličnu umetničku praksu razvio je poseban sistem tj. relacionu tehniku DUBINSKOG CRTEŽA koji već par godina praktikuje u saradnji sa timom psihologa i psihijatara na Klinici za psihijatriju Vojno medicinske akademije u Beogradu. 

Likovne radionice Dubinskog crteža održavaju se u okviru redovnog lečenja pacijenata Dnevne bolnice i Kluba lečenih psihoza Klinike za psihijatriju VMA i imaju značajno mesto u dijagnostičkom i psihoterapijskom tretmanu. U toku trogodišnjeg rada na klinici bilo je mnogo gostiju "civila" na radionicama. Od stručnog osoblja, studenata, učenika medicinskih škola, psihologa, novinara do studenata likovnih akademija i sociologije. Svi ti gosti su osetili i uvideli delotvornost i dalekosežnost principa Dubinskog crteža po njihov unutrašnji život. Takođe, brojnim likovnim aktivnostima u proteklih 20 godina sam crtao i razgovarao sa bezbroj ljudi različitog profila. Registrovao sam nekoliko opštih punktova u samom stvaralačkom činu koji su zajednički mnogim ljudima i samim tim osmislio sistem transformatora stvaralačke energije kroz crtež, koja se iznova i iznova izvlači u dnevni život čoveka i koristi mu za razvijanje i jačanje kreativnog potencijala, fleksibilnijem pristupu životu i spoznaji nesvesnih vizuelnih sistema koji umnogome utiču na kvalitet , odluke i stavove u svakodnevnom životu. (Goran Stojčetović)

Radionice Dubinskog crteža u Remontu bi omogućile da se ovaj princip rada po prvi put primeni i izvan bolnice. Svaki element crteža govori nešto o crtaču, o njegovom karakteru, modelima ponašanja, tendencijama,  unutrašnjim sadržajima i tenzijama, trenutnim stanjima. Crtanje može biti neka vrsta ‘pauze’ tokom koje se koncentrišemo i prebacujemo fokus sa haosa spoljnjih informacija na unutrašnja stanja i procese. Pored korisnog, terapeutskog i oslobađajućeg dejstva crtanja zanimljivo je i što će se kroz rad sa građanstvom i umetničkim “laicima” stvorati jedna sveža i drugačija umetnička produkcija.

Broj učesnika je ograničen!
Prijavite se za radionice na mail remont@remont.net 
Ili telefon +381 11 3223406
Podrška Asocijacija NKSS

Četvrtak, 26.4.2018. od 19h

Premijerno puštanje u rad nove donatorske kutije, interaktivne instalacije Karkatag kolektiva za Remont asocijaciju i zatvaranje izložbe “To se kaže prvo!” Katarine Popović

Pozivamo publiku, kolege i prijatelje na predstavljanje nove umetničke konstrukcije iz radionice Karkatag kolektiva! 
Reč je o specijalnom, interaktivnom objektu, donatorskoj kutiji koja će ovom prilikom biti puštena u rad a koju je Karkatag osmislio, dizajnirao i konstruisao za prostorije Remont – nezavisne umetničke asocijacije iz Beograda.
Pored stvaranja svoje sopstvene, raznorodne i autentične produkcije ovaj multitalentovani umetničko-radni kolektiv je i nesebična i nezamenjljiva tehnička podrška mnogim drugim umetničkim poduhvatima kao što je između ostalog i izložba “To se kaže prvo!” Katarine Popović na kojoj su takođe sarađivali i koju ćemo svečano zatvoriti te večeri.

Karkatag

Karkatag je umetnički kolektiv iz Beograda koji čine Ana Dimitrijević, Marko Dimitrijević i Aleksandar Popović. Od 2009. godine funkcioniše u polju interaktivne umetnosti i novih medija, na granici sa performativnim. . Od 2009. godine funkcioniše u polju interaktivne umetnosti i novih medija, na granici sa performativnim.
Radovi Karkataga su najčešće svojevrsne mašine koje izložene ili podmetnute na korišćenje, dovode publiku u situaciju da postane aktivni učesnik, performer, a događaj koji se generiše kroz njihovu upotrebu predstavlja neodvojivi i suštinski deo samog ostvarenja.


više >>>
O VULGARNOM
Tatjana Strugar

Video projekcije, crteži i fotografije

Izlozba O vulgarnom bavi se emocijama, strahom, željom, moći i nemoći, ženi kao drugom polu, tabuima.
Izložba je osmišljena da uputi na odnose kako u umetnosti tako i u životu pojedinca, umetnika prema društvenim očekivanjma, zahtevima, vrednostima, tj uklapanja u opšte prihvaćene norme društva.


Tatjana Strugar 
Magistrirala kasnih 90tih na FLU Beograd.
Od 2004 godine otpočela seriju radova koji se bave odnosom umetnosti, društva i galerijskog sistema u Beogradu. 
Prvi rad iz pomenute serije , POZICIJE 2004, Dom Omladine, je video instalacija na kojoj su prikazani mahom ratni vojni invalidi tokom procesa rehabilitacije u bazenu. Rad se bavio odnosom tada sveprisutne i nedovoljno artikulisane politike ljudskih prava i hendikepima. Ulaskom u galerijski prostor, sama galerija Doma Omladine je bila nedostupna onima koji su prikazani na videoinstalaciji, te je kao konstitutivni deo rada, na samom ulazu galerije instalirana rampa za invalide, tada prva u beogradskim galerijama. 

2008 godine, godinu dana nakon učlanjenja u ULUS i dobijanja statusa slobodnog umetnika, susreće se sa pravnim normama održavanja istog, tek stečenog statusa. S obzirom da se radovi umetnice nisu uklapali u koncept zakona četvorogodisnjeg izlaganja a iz potrebe za socijalnim i penzionim osiguranjem, umetnica je izložila praznu galeriju i jednodnevnim performansom “ZA STATUS” naglasila rampu koju je postavila 2004 godine. Rampa je predstavljala loop između umetnosti izlaganja i birokratskih pravila tj onih koje društvo prepoznaje, priznaje im identitet umetnika ali u isto vreme njihovu umetnost stavlja u zavistan odnos sa državom, zakonima, socijalnim sistemom. 
2013, u Ustanovi kulture Palilula realizuje performans - intervenciju na podu galerije. Naime, na podu izlagačkog prostora čitavim njenim obodom stajala je bordura od terakota keramičkih pločica širine jedan metar. Umetnica je izvela sedmodevni performans PRIVOĐENJE NAMENI, tako što je keramičku borduru prefarbala u boju ostatka poda. S obzirom da u Beogradu gotovo da nema WiteCube-a, ova intervencija je imala nameru da jedan prostor iz koga su umetnici bežali ili izlagali samo u krajnjoj nuždi privede nameni izlagačkog prostora.


Tanja Strugar mail: tatjana.strugar@gmail.com

Izložba traje do 25.5.2018.
Uvek može surovije

Daniel Kovač

Otvaranje izložbe u ponedeljak, 28. maja u 19h
+
Predstavljanje NOVOG Remontovog izložbeno-prodajnog prostora.
Prve u ponudi grafike Daniela Kovača!
Prostor je namenjen prezentaciji i prodaji radova manjeg formata po pristupačnim cenama. Smenjivaće se tematske prodajne izložbe savremenih umetnika. 

Dodatni program tokom trajanja izložbe:
Hepening: “Bilo je smešno vreme tog dana” - neprekidno izvođenje pesme iz naslova. 
Četvrtak, 31. maj od 18h pa dok Daniel izdrži

Uvek može surovije - Daniel Kovač
Daniel Kovač je po profesiji inženjer elektrotehnike, a po prirodi stvaralac, mislilac, esteta i ekperimentator života. Poznat je kulturnoj publici po svom muzičkom angažmanu (Jarboli, Jesenji orkestar), kao pisac različitih formi (romani, priče, pesme, eseji, prikazi…), kao crtač koji tvrdi da deca ne smeju nikada da prestanu da crtaju, ni kad odrastu. Zbog praktičnih životnih okolnosti i mogućnosti koje su nekada vrlo ograničene Kovač je usvajao i razvijao razne alternativne, dostupne tehnike i modele izražavanja uvek inspirisan mogućnošću intervencije, diverzije i osvajanja prostora u profanom, svakodnevnom i rutinskom. Na tom tragu nastaju i crteži koje od 2003. radi u kompjuterskom programu Paint XP, a koje poslednjih nekoliko godina realizuje i kao grafike. Crteže objedinjuje Danielova želja da istraži mogućnosti da prenese emotivni život pojedinca kroz specifičnu tehniku koja implicira hladniji i sveden likovno-grafički izraz. U tematskom i motivskom prostoru crteži / grafike su vezane za situacije svakodnevice, autorova putovanja ili su sa druge strane inspirisani društvenim temama, poezijom, delima književnosti, umetnosti…

“Bivajući na tim mrežama, shvatio sam da je sad vreme citata i svi kače neke citate. Onda sam razmišljao da li mogu da uđem u tu industriju citata, jer je to jedna ozbiljna globalna industrija citata odvajkada do sada.” (Intervju u Magazin 42)

I tako je multimedijalni umetnik, Daniel Kovač i ušao u industriju citata. Izložba “Uvek može surovije” predstavlja proces i rezultat Danielovog kontinuiranog performativnog ponašanja kojim je proizvodio citate. Osmislio je svoj intimni, mali, jutarnji ritual da rukom zapiše misao. Napisane olovkom na parčetu papira ili na nekom delu tela misli su postajale objekat koji bi fotografisao telefonom, fotografije bi malo obradio i kačio na društvene mreže. Društvene mreže (Instagram, FB) bi reagovale na njih i počinjali bi da ga “citiraju”, da ih dele dalje dok mu se neke ne bi vratile, nekim drugim putevima sajber prostora, čak i nepotpisane. Drugi front delovanja ovih zapisa otvorio je tako što ih je fizički štampao. Ljudi su želeli da ih imaju, da naručuju, kupuju i poklanjaju sređene fotografije Danielovih jutarnjih misli ispisane njegovom rukom, odštampane u boji, na finom papiru, nekada i uramljene. Pažljivo je stvorio vrlo kompleksan eksterni život tih odabranih misli koje bi se inače uglavnom samo javljale i nestajale u tokovima svesti. Pokrenuo je “citatni” mehanizam koji podrazumeva reagovanja (uticaj, prepoznavanje, empatiju, poverenje, razumevanje, odobravanje, podršku, solidarnost, kritičnost, nerazumevanje, autoritet…) na svoja sopstvena razmišljanja. Ubacio je talas svog ličnog interesovanja i postojanja u algoritam sajber prostora i saobrazno joj ustrojene svakodnevnice. 
Ali uspostavljeni sistem proizvodnje i plasmana sentenci i poruka time nije iscrpljen. U ovim radovima nema čvrstog tla – oni su odmah dovedeni u pitanje komentarima samog autora. To stvara mogućnost dijaloga sa čitaocem/posmatračem i, moguće je, još jednu inverziju smisla kroz vizuru publike.

Izložba je dopunjena internet knjigom Tiha reč iz 2006. godine. Tiha reč je serija od trideset kratkih ilustrovanih tekstova od kojih najduži ima šest rečenica. I oni su, kao i radovi na instagramu, višeznačni i kratki po formi. Kroz njih je moguće videti koliko se za samo malo više od deset godina promenio pojam kratke forme. Danas informacije moraju da budu još kraće, prostor za manevar je manji. Sa druge strane, prostora za izgovor nema i uvek je moguće izraziti se.

Daniel Kovač (1974.) inženjer, muzičar, pisac i vizuelni umetnik iz Mirijeva, Beograd.
http://danlikov.wordpress.com/      https://danielkovacgraphics.wordpress.com/

Odabrane izložbe: Bijenale mladih u Vršcu (2002.), Zlatno pero, Beograd (nekoliko puta), Tempo! Tempo!, Galerija FLU, Beograd (2009.), Izložba Paint crtača, Grrrrrr program, Elektrika, Pančevo (2010.), Galerija NRBG (2010.), Potraga za jednostavnim životom, Apropo, Beograd (2015.), Grafike iz ranog Paint perioda i stari video radovi, Kvaka 22, Beograd (2016.), Emocije,izložba Paint grafika, Prostor “Četiri” Novi Sad (2016.), Savremeni, izložba Paint grafika, Polet, Beograd (2017.)

Napisao romane Logika reke, pruge i otpada (2002.), Carstvo (2007.), Uzvodni bluz (2009.), Klara i leksikon minimalnog života (2014.), kao i unikatnu knjigu Tiha reč (2006.)
Kao predstavnik Srbije učestvovao je na susretu Balkanskih i Nordijskih pisaca Switch u Beogradu (2004.) i Reviji malih književnosti u Booksi, Zagreb (2009.).

Član je rokenrol orkestra Jarboli i folk-bluz grupe Jesenji Orkestar.