‘To je ono što je novo: prošlost kao sveprisutnost, sada, ovdje, u svemu, za svakoga. Prošlost koja je aktualnija od sadašnjosti i neizvjesnija od budućnosti. Prošlost o kojoj je svatko pozvan da sudi, da je se na vlastiti način sjeća, razumijeva i (re)kreira. Prošlost koja čak više nije ni dimenzija vremena, nego je, naprotiv, kulturni artefakt.’

Boris Buden

Sećanje je postalo kolektivna mantra, zamenilo je povest, i istrorija je izgubila monopol nad tumačenjem prošlosti. Svi imamo pravo na poimanje našeg kolektivnog sećanja, pri čemu se politizacija potkrala kao prirodni deo ovog procesa. Sećanje se konstantno koriguje, dopunjuje ili se nepodobne činjenice izostavljaju. Ono se ponavlja iznova i iznova, a svakim ponavljanjem biva sve udaljenije od činjenica na kojima se njen prvobitni mit zasniva.