Novi prostori emancipacije
Slađana Petrović Varagić

Fabrika Mladost – trikotaža i konfekcija Požega osnovana je krajem pedesetih godina prošlog veka (1958), u periodu kada se u Jugoslaviji već uveliko sprovodi snažan proces obnove ratom razrušene zemlje, podsticanja njenog ekonomskog razvoja, ali i opismenjavanja stanovništva. Proces opšte modernizacije zemlje imao je za cilj ublažavanje društvene nejednakosti, međutim od polovine pedesetih u Jugoslaviji se sprovodi niz ekonomskih reformi, koje se upravo mogu tumačiti kao zametak potonjih procesa post-socijalističke tranzicije.[1] Tokom perioda šezdesetih i sedamdesetih godina prati se proces postepene društveno-ekonomske liberalizacije. Gledajući na ovaj period, današnje kulturne prakse kolebaju se između dva polariteta „ideološkog jednoumlja“ i „ekonomskog blagostanja“, a najčešće ostaju na nivou sentimenata – jugonostalgije i utopije humanijeg sveta. Sam fenomen „blagostanja“ reflektuje ambivalenciju dveju utopija – utopije proizvodnje i utopije potrošnje. Dalje, put od jedne utopije ka drugoj anti-utopiji, od komunizma do konzumerizma, vodi ka „individualnom blagostanju“ koje potire prvobitne premise jednakosti. Kasniji procesi u osamdesetim i devedesetim podsećaju da je suočavanje sa „utopijom“ i pokušaj demokratizacije društva, skupo plaćen (ras)prodajom infrastrukture izgrađene u periodu socijalizma. Podržavljenje društvene imovine vodilo je ka procesima privatizacije, a pitanja jednakosti klase, zamenjena su pitanjima „jednakosti nacije“, što je dalje vodilo raspadu multinacionalne države.

Fabrika Mladost Požega, poput brojnih drugih fabrika širom Jugoslavije, predstavljala je osoben socijalistički mikrokosmos, gradeći među svojim radnicama/ima specifičan osećaj pripadnosti, solidarnosti i važnosti sopstvene uloge u sveopštem društvenom razvoju. Industrijalizacija društva stvorila je specifične načine života, uticala na emancipaciju žena unutar manjih patrijarhalnih i ruralnih sredina. Kasniji procesi deindustrijalizacije i zatvaranja fabrika degradirali su uspostavljene vrednosne okvire, a generacije radnica koje su nosile borbu za status radne žene, danas bolno prihvataju saznanje da njihova žrtva nema vrednost za današnje i buduće generacije.

Izložba Jutros već su drugi mladi u galeriji Remont, treća je izložba rastućeg neformalnog kolektivaMu60 – Mladost u šezdesetim, koji svojim delovanjem kritički istražuje društvene fenomene posleratnog jugoslovenskog perioda i sećanja na njih transponuje u polje savremene umetnosti. U okviru višegodišnjeg istraživačko-umetničkog procesa, baveći se nasleđem i arhivom tekstilne fabrike Mladost kroz raznovrsne pristupe i medije umetničkog izražavanja, kolektiv Mu60 iz godine u godinu postaje brojniji. Istraživanje teme kolektiviteta u polju radnih odnosa, samoupravljanja i ženskih radnih zajednica, doprinelo je formiranju kolektivne zajednice umetnika/ca tj. radnika/ca u polju savremene umetničke prakse. Zajednički narativ kolektiva jeste povest fabrike Mladost, a ono što ih dodatno ujedinjuje jeste odnos lične odgovornosti prema zajednici i potreba za uspostavljanjem novih prostora emancipacije. Bogati izvori arhivske fotografije i artefakata vezanih za istoriju fabrike, sačuvani u javnim i privatnim arhivima, „ženski glasovi“ intervjuisanih bivših radnica, predstavljaju značajan audio-vizuelni arhiv pogodan za propitivanje društvenih vrednosti i odnosa zajednice prema sopstvenom nasleđu.

Kroz rad sedam umetnica i umetnika iz Požege i Užica, na izložbi Jutros već su drugi mladi biće predstavljena različita individualna istraživanja i kolaborativne prakse, koje za polazište imaju lokalnu temu sagledanu kroz sudbinu jedne fabrike, a koja različitim autorskim pristupima bivaju prevrednovana u univerzalne teme koje se tiču humanijeg i odgovornijeg društva. U traženju novih združenih metoda destabilizacije trenutnog stanja, obeleženog rasprodajom prirodnih javnih dobara kao što su zemlja i voda, umetnička produkcija koja nastaje u okviru kolektivne platforme Mladost u šezdesetim, iz polja nostalgije i pasivnog sentimenata nastoji da pređe u polje akcije kroz istraživački proces unutar kolektivnog delovanja. Uodnošavanje prema samom pojmu mladosti, koji je u ovom slučaju emanacija zajednice, solidarnosti i nade, uvek obitava na granici sa sentimentom i žalom za vremenom kojeg više nema. Tako i sam naziv izložbe Jutros već su drugi mladi, pozajmljeni stih iz pesme Arsena Dedića (O, mladosti, 1971), ukazuje na ambivalentnost između nostalgije za prošlim i nade u buduće.

Projekat „Mladost u šezdesetoj“​ je započet 2018. u okviru programa „Hrabri iskoraci u novim kulturnim praksama“ Fondacije Jelena Šantić, a izdavanje knjige „Priče iz Mladosti“ koja će biti predstavljena u toku izložbe podržao je „Rekonstrukcija – ženski fond“.

[1] takvu tezu iznosi B. Dimitrijević u Branislav Dimitrijević, Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji (1950-1974), Beograd, 2016.

[2] Da li se može reći lična istorija budući da se život i dalje živi i proživljava u različitim kontekstima i u doticaju sa raznim ljudima iz čijeg se međusobnog odnosa zapravo istorija i gradi i protok vremena računa?

[3] Samim tim kolektivnom istorijom čiji je sastavni deo.