Teško nasleđe: vizije iz prodične arhive je samostalna izložba Laure Fiorio, realizovana u saradnji sa (Mario Margani) Mariom Marganijem, kustosirana od strane Đinevre Ludovići i Đulie Menegale. U okviru izložbe biće organizovan javni program koji će se dešavati u Footnote centru za tekst i sliku (Kralja Milutina 34) i Remont galeriji (Maršala Birjuzova 7).

Prema američkoj istoričarki Ani Lauri Stoler (Ann Laura Stoler), termin afazija ukazuje na nemogućnost da se govori o nečijoj prošlosti, naročito u odnosu na kolonijalne odnose moći. Kako se pomiriti sa problematičnom prošlošću, koja biva zanemarena na inidividualnom i na kolektivnom nivou, čak i ako je vremenski relativno bliska?

U pokušaju da odgovori na ovo pitanje, samostalna izložba Laure Fiorio Teško nalseđe: vizije iz prodične arhive, realizovana u saradnji sa umetnikom Mariom Marganijem, nastoji da učini vidljivim tabuizirane narative italijanske kolonijalističke prošlosti , polazeći od ličnog imaginarijuma porodičnih arhiva, slika dokumenata.

Rad realizovan u Remont galeriji deo je dugoročnog istraživačkog projekta Laure Fiorio Moj deka fašista, u kom problematizuje učešće svog dede u italijanskoj vojsci tokom fašističke okupacije Etiopije (1935). Kako bi se pomirila sa svojom porodičnom istorijom razvila je, zajedno sa Marganijem, čiji je deda takođe učestvovao u okupaciji još jedne bivše italijanske kolonije – Eritreje, kritičku metodologiju koja je horska, performativna i interdisciplinarna, a uključuje i upotrebu fotografije, ne samo kao istorijskog dokumenta već i kao okidača za kritičku diskusiju. Stoga, pored fotografija rad uključuje i projekcije uživo, kolaže nastale alternativnim fotografskim tehnikama i javnu radionicu.

U praksi Fiorio fotografija je prvomnožilac tačaka gledišta, a tek potom tehnološka podrška predloženom narativu. Oslanjajući se na predlog teoretičarke Tine Kampt (Tina Campt) o “uzdrmavajućoj i ometajućoj arhivskoj praksi” istraživanje poziva na traženje strategija za suočavanje sa materijalima koji se smatraju dokazima takozvanog ’’teškog nasleđa’’. Nadovezujući se na akademski rad Šeron Mekdonald (Sharon Macdonald), ključne zagovornice ove terminologije, koncept teškog nasleđa orbitira oko ’’uznemirujućih istorija’’. Suštinski, ovi narativi se odnose na prošlost koja je za sadašnji trenutak istovremeno značajna, ali je i sporna jer nije uredno usklađena sa vrednostima i identitetima grupa sa kojima sebe povezujemo. Istovremeno, ti narativi čine sastavne komponente naših ličnih istorija i nacionalnih identiteta. Bavljenje sa ovim disonancama u mnogim slučajevima znači direktno suočavanje sa kolektivnom amnezijom i afazijom, što bi potencijalno moglo da poremeti, čvrstu, a često i pogodnu, sliku o nama samima i otvori mogućnost društvenih konflikta. Umetnička praksa Laure Fiorio se nalazi u ovoj neprijatnoj poziciji, gde se herojski narativi koje šire muzeji, kulturne institucije i javni subjekti poazuju kao neodrživi. Povezujući mnoštvo mikro-priča i aktivirajući arhitekturu i tela kao žive arhive, umetnica predlaže rad ka zaceljujućim procesima i reaproprijaciji mesta i narativa koji su svesno bili prikriveni ili pogrešno napisani.